Savremena bajka o ovcama

Bajka kao i svaka druga. u kojoj životinje imaju ljudske karakteristike. izgleda da u stvarnom životu ljudi dobijaju životinjske karakteristike pa tako i ova savremena bajka nadje se izmedju tradicionalnih i savremenih bajki.
https://www.youtube.com/watch?v=UkWaYTw8Pss&frags=pl%2Cwn

Lijepo se provedite u krugu porodice

svim pratiteljima bloga koji obilježavaju vjerski praznik i osjećaju se muslimani čestitam bajram barećuli.

Danas je dan D za Veliku Srbiju

Poštovani čitaoče da li vjeruješ da od današnjeg dana se odlučuje da li će biti ponovo rata na Balkanu! Ulični neredi i haos na ulicama nisu donijeli bog zna šta. Zapravo možemo konstatovati ništa se nije promijenilo osim onih demonstranata na vlasti je ostala Vlast. U nastalom kaosu srpski stratezi smatraju da mogu povratiti sve do sada izgubljeno u izgubljenim ratovima. Odugovlačenjem konačnog razrješenja i zatvaranja balkanske krize uz pomoć višestranog poigravanja i korištenja slabosti uključenih strana srpska politika pokušava dobiti na vremenu kako bi spremno dočekala nekakav novi veliki geopolitički preokret na čijem provociranju aktivno radi. Osim što je igra srpske politike, praktički sračunata na izazivanje velikog sukoba moćnih izvanregionalnih igrača u kojima bi ona profitirala u ovome povijesnom trenutku teško ostvariva, ona je ipak izuzeto opasna jer balansira po samim crtama sučeljavanja najmoćnijih država svijeta. Kako god se razvijali događaji, Beograd i politički krug oko Aleksandra Vučića može biti siguran da će u nekoj novoj velikoj ratnoj igri biti jedini gubitnik, a nikako dobitnik.  Koliko iskustva Evropska unija ima sa riješavanjem konfliktnih stanja kao što je ovaj Balkanski? Takodje, ne smije se zaboraviti da su upravo oni iz „gospodje Evrope“ istjerali iz dešavanja svjetskog „dežurnog policajca“. Balkan nije Libija, Sirija ili nekakav južni Sudan po kojima se može tek tako haračiti iako napuhanim europskim diplomatima vjerojatno svi djeluju jednako blesavo i naivno. No, to je samo opasni privid. Ukoliko se radikalno ne promijene stavovi uključenih u balkansku krizu i način djelovanja europskih moderatora koji pokušavaju istisnuti bilo kakav sporazum, koji bi prije svega njima odgovarao, ratni požar će se nekontrolirano rasplamsati. 

Činjenica da je Specijalno tužiteljstvo Haškoga suda podignulo optužnicu za ratne zločine protiv kosovskog predsjednika Hashima Tachija svjedoči o rastućem raskolu između SAD-a i Europske unije, izjavio je Montgomery. On je siguran kako objava optužnice protiv kosovskog čelnika uoči njegovih pregovora s predstavnicima Srbije u Bijeloj kući, nije slučajnost. Radi se o pokušaju uništenja inicijative posebnog predstvanika američkog predsjednika po tom pitanju Richarda Grennela, navodi američki diplomat. „Nitko ne vjeruje kako je to slučajnost!“, kazao je Montgommery u intevjuu za Tanjug. Također naglašava kako sukob pozicija SAD-a i EU „jamačno neće dati mogućnost za pronalazak rješenja kosovskoga problema u skoroj budućnosti“.

Većina građana Srbije potpis na priznanje Kosova bi smatrala izdajom  i jednostavno bi potpisnika nabili na kolac ako prije toga ne bi uspio  pobjeći. Stoga ni eventualno vanjsko rušenje Vučića ne bi dalo očekivane učinke, dokle god je u pretežitom dijelu političkog korpusa  živo uvjerenje da se Kosovo može vratiti pod okrilje Srbije. Tko god prizna Kosovo, nabit će ga na kolac. Sa srpske strane u takvoj situaciji građanskog raspoloženja jednostavno nema prostora za neke velike pregovore i ustupke. Nije problem samo Vučić, nego prevladavajuća politika u Srbiji, bila ona na vlasti ili opoziciji i prevladavajući stavovi građana. No, nije ni Srbija ta koja nema prostora za manevar. Identična situacija je i s Europskom unijom koja ne želi nikakvu korekciju granica u Europi i koja je onemogućila američki plan o korekciji granica Kosova i Srbije zamjenom teritorija nakon čega bi uslijedilo priznanje Kosova. Očito je da svi imaju malo manevarskog prostora i da svi akteri ne čine ono što bi željeli, nego ono što moraju. To je opasna pat-pozicija koja ukoliko se nastavi, ne može voditi ničemu drugome do ratnom razriješenju. Nasilni prosvjedi u srpskim gradovima proizvod su upravo takvog geopolitičkog okvira. Balkan je zapravo već u plamenu za sada posredničkih sukoba suzavcem, palicama, kamenjem i molotovljevim koktelima, a ako se stvari nastave odvijati u istom smjeru, lako mogućim pravim ratnim sukobima.  Taj novi, po sadašnjem stanju stvari, neizbježni rat, razlikovat će se od svih dosadašnjih balkanskih ratova. Gospodari NATO-a najmoćnije države Zapada primjenom superiorne vojne tehnologije mogu razoriti civilnu i  vojnu infrastrukturu Srbije i nanijeti gubitke ključnim vojnim potencijalima. Ipak, posve je sigurno da udari iz zraka i velikih udaljenosti neće u potrebnoj mjeri uspjeti neutralizirati kopnene borbene potencijale. Problem je što nitko od umiješanih svjetskih sila nije raspoložen čizmom svoga vojnika stupiti na tlo BiH ili Srbije u okviru pravih ratnih operacija. Nije teško zaključiti gdje će velike sile, ukoliko dođe do tako velikog razvoja događaja, tražiti potrebne vojničke čizme.

Kako loviti pacove. Jednostavno zakonom

Mnogo nacionalista i šovinista vide šansu na lokalnim izborima šansu da se smjeste i uhljebe do slijedeće još bolje prilike a to su opći izbori za dvije godine. I kako ih gradjani mogu loviti. Drugo je pitanje kako pomoći nezavisnim kandidatima našim komšijama kojima je izgleda puna kapa loše politike i loših političara. Jedan je odgovor. A to je žalba i tužba. O čemu se radi. Zakon o izborima ima jedan dio koji govori o finansiranju kampanje pred izbore pa tako je definisao koliko jedna politička partija može potrošiti novca za jedne izbore. A to je jasno definisano nikako više od 30 pfeninga. O čemu se radi. Dakle npr. U jednom gradu od 100.000 stanovnika nema više od 90.000 glasača. Po toj logici svaka partija na lokalnim izborima ne smije potrošiti više od 27.000 KM. To ovako na prvu izgleda mnogo medjutim u kampanji nije mnogo čak je smiješno. Evo ovako to izgleda. Jedan džambo plakat je 400 KM na mjesec, jedan plakat u štampi je oko 8-10 KM, letci, razglas, bina. Rasvjeta. Sve to ima cijenu. Čak i kada neki od pjevača pjeva za političku partiju mora potpisati ugovor platiti na to porez i tek onda odustati od zarade i prijaviti da je to njegova donacija toj političkoj partiji. Nema poklona koji neće biti prijavljeni sve ima cijenu. Ne može načelnik općine uzeti kombi iz javnog preduzeća za potrebe političke partije. Sve su to stvari koje obični gradjani trebaju prijaviti lokalnoj izbornoj komisiji. Čak i paketi koje su do sada pojedine partije dijelile pred izbore treba prijaviti i oni imaju cijenu. Pa vi izračunajte kako neko može dobiti paket od 5 ili 6 KM da bi glasao za tu partiju a mogao je dobiti samo 0,30 pf. I to se prijavljuje lokalnoj izbornoj komisiji. Kakve su kazne. Ono što je najvažnije političkim partijama novčana kazna je najblaža, nakon toga nešto ozbiljnija je kazna skidanje nekih od lidera sa liste kandidata. A treća najteža kazna je skidanje političke partije sa izbora.

Dakle mogu li gradjani utjecati na izbore naravno da mogu.

30 godina vladajući političari spremaju nam traume, ove izbore nezavisni kandidati spremaju promjene.

Velike partije koje kroje nam život gube snagu i svoj prostor za odlučivanje. Veliki broj političkih partija je samo posljedica nedosljednosti nacionalističkih vodja da vode normalnu gradjansku opciju i uspostavljaju normalnu gradjansku državu pa tako poslije mnogo lokalnih partija koje se bave lokalnim temama koje se bave običnim čovjekom na narednim lokalnim izborima je veliki broj nezavisnih kandidata. Spisak gradova gdje ima nezavisnih kandidata nije mali: Prijedor Bijeljina, Banja Luka, Doboj, Stanari,  Ugljevik, Živinice, Sapna, Zvornik, Zenica, Bratunac, Visoko, Jablanica, Ljubuški, Čitluk, Čapljina, Stolac, Srebrenica. Ovo je očigledan dokaz da su gradjani BiH nezadovoljni postojećom političkom ponudom. I to nije sve Gradonačelnici nezavisni kandidati će se pojaviti u nekoliko gradova: Velika Kladuša, Bihać, Srebrenik, Kalesija, Glamoč, Zenica, Srebrenica, Novi Travnik, Čapljina, Stolac, Foča, Pale, Han pijesak, Breza, Visoko, Kiseljak, Novi Travnik, Livno, Bratunac, Donji Vakuf, Glamoč, Sapna, Kalesija, Teslić, Jajce, Ribnik, Ključ, Ugljevik, Lopare, Tuzla, Srebrenik, Sanski Most, Bosanski Petrovac i Bijeljina. Na prošlim lokalnim izborima njih osam je i osvojilo poziciju načelnika ili gradonačelnika kao nezavisni kandidati. Na ovim lokalnim izborima je za očekivati da će ih biti više nezavisnih i gradjananski orjentisanih načelnika i gradonačelnika. Novo vrijeme za BiH dolazi.

Sda priznala poraz u Zenici

Izbori nisu ni počeli tek smo stigli u fazu ovjere kandidata ali se medju političkim kandidatima mogu primjetiti stanovite akcije i reakcije. Naime, najveća partija u bošnjaka mada oni ponekad kažu da su stranka centra i to još gradjanska na naredne lokalne izbore se kandidovala za izbor vijećnika na listi manjinskih naroda u Zenici i samim tim priznala poraz na poziciji za gradonačelnika. Sasvim je izvjesno da bi Fuad Kasumović dosadašnji gradonačelnik Zenice mogao dobiti još jedan mandat od četiri godine kada suparnička politička opcija sakuplja mrvice kao što je vijećnik ispred nacionalnih manjina.

Ovim činom SDA se upisala u one političke opcije totalitarnih sistema u kojima ništa ne prepušta slučaju makar to bio i vijećnik iz kategorije manjinskih naroda ali zato sasvim uspješno preko svojih medijskih promotora na elektronskim medijima i naravno u tiskanim medijima ovakvu činjenicu pokrivat će pričom o gradjanskim normama i ponašanju političke partije u odnosu sa drugima. Očito da njima nije opozicija potrebna da iskustvo iz vremena koje još traje i nesposobnost da i pored činjenice da su imali većinu u gradskom vijeću Zenice nisu uspjeli staviti pod kontrolu gradonačelnika, ovaj put za naredne izbore pokušavaju pokriti sve što se pokriti može.

U zadnjih dvadesetak godina SDA je imala vjernog pratioca u općinskom tj. Gradskom HDZ-u kojeg na narednim lokalnim općinskim izborima neće biti. I pored formalnog postojanja dvije političke partije sa hrvatskim predznakom izgleda da je svadja od prije četiri godine ugasila obje političke opcije. Tako, hrvati u Zenici će ukoliko žele biti dosljedni svog nacionalnog identiteta mogu svoj glas dati Hrvatskoj stranci prava BiH, koja će vjerovatno u SDA krilu zamjeniti se sa HDZ-om BiH ili HDZ-om 1990. jer su do sada tako ove političke opcije funkcionisale u ovom gradu.

SDA je pokazala svojim kandidatom na listi manjinskih naroda da nema snage i znanja naći pravi lijek za kandidata kao što je Fuad Kasumović 

Kako nas je prevarila obećana zlatna kašika

Procjene govore da izvan BiH živi 3,5 miliona bosanaca i hercegovaca. Medjutim to su ljudi koji se nemaju vratiti u BiH i trebamo biti objektivni nemaju niti znanja šta je to BiH, čak niti gdje je BiH.

Namjera mi je vidjeti i sagledati činjenicu da je BiH imala vodje koje ne zaslužuje, kako prije tako i danas. A za tu konstataciju jedan od dobrih argumenata je veliki broj onih koji ne pristaju na ove koji nas vode.

Najviše radno sposobnih stanovnika BiH jeste u Njemačkoj, Sloveniji i Hrvatskoj. To su oni koji su u zadnjih trideset četrdeset godina napustili zemlju. Druga činjenica koja govori protiv onih na vlasti je da su oni o kojima ću u ovom kratkom tekstu govoriti u ciframa su uspješni ljudi. Tu bi morali krenuti od pojma uspješnosti. Radi se o skromnim ljudima koji svoj uspjeh doživljavaju u činjenici da žive normalno i da imaju šansu i mogućnost s vremena na vrijeme bližoj familiji kupiti poklone i dati im ga.  

U Njemačkoj je 248 hiljada, 42 hiljade ih je u Sloveniji a u Hrvatskoj zbog blizine i dvojnog drzavljanstva ne možemo tačno reći koliko ali slobodno se može vladati činjenicom da u Hrvatskoj radi 100 hiljada Bosanaca i Hercegovaca.

Prostom računicom smo došli do velikog broja a nismo spomenuli Austriju Francusku Holandiju. Dakle, BiH radno sposobnog stanovništva koliko ima u zemlji ima u inostranstvu i to je onaj broj koji ne želi raditi pod uslovima koje im nudi današnja političko uredjenje u BiH.

                        Savezna Republika Njemačka je zemlja s najvećim brojem bosanskohercegovačke dijaspore u Evropi. Prema službenim podacima Federalnog zavoda za statistiku (Statistiches Bunesamt) u ovoj zemlji živi 248.000 ljudi porijekla BiH, od kojih 167.975 državljani Bosne i Hercegovine. Najveći broj iseljenika bh. Porijekla živi u Bavarskoj (64.000), Nord Rhein Westfallen (52.000), Baden-Wuttenbergu (52.000), Hesseu (31.000), Berlinu (18.000), Rajnlandfalzu (9.000), Holandiji. Saška (8.000). Ovi brojevi uključuju osobe bh. Porijekla, tj. One rođene u Bosni i Hercegovini i osobe rođene u SR Njemačkoj, i osobe bh. Porijekla, tj. Osobe koje imaju državljanstvo Bosne i Hercegovine i osobe koje imaju državljanstvo SR Njemačke, ali poreklom su iz Bosne i Hercegovine.

Prosječna starost iseljenika iz BiH u Njemačkoj je 37, što potvrđuje da je to mlado i ekonomski najproduktivnije stanovništvo. Prosječna starost iseljenika iz BiH prilikom imigracije u Njemačku je 23,7 godina, dok je prosječno trajanje njihovog boravka u ovoj zemlji 22,3 godine. Ovi podaci ukazuju na činjenicu da se mladi useljavaju u Njemačku i da je to dugoročno, a ne privremeno.

Zanimljivo je napomenuti da je većina stanovništva završila srednjoškolsko obrazovanje, još uvijek ga pohađa ili se upravo upisuje u školu. Drugim riječima, samo oko 12% populacije koja vodi porijeklo iz BiH u Njemačkoj ne posjeduje srednjoškolsku diplomu.

Od navedenih, 93% čine migranti iz BiH prve generacije, vjerovatno osobe koji su stigle u Njemačku kao gostujući radnici ili kao nekvalificirane izbjeglice tokom devedesetih godina. Sve u svemu, broj osoba koje su završile srednjoškolsko obrazovanje više od pet puta je veći u odnosu na broj onih koji nisu, pri čemu u obzir nisu uzete osobe koje su trenutno upisane u školu ili koje su suviše mlade da bi pohađale školu.

Dijaspora iz BiH, uključujući i one sa ličnim migracijskim iskustvom, odlučivala se za različite obrazovne alternative u Njemačkoj. Većina ih je završila neku vrstu profesionalnog osposobljavanja nakon srednje škole, dok ih je samo 8.000 završilo univerzitet. Ovo bi se lako moglo promijeniti u drugoj generaciji, među kojom i dalje ima veliki broj osoba koje tek trebaju dostići starosnu dob za upisivanje višeg obrazovanja ili ga trenutno pohađaju, njih približno 58.000.

Za kraj ovo kratko pisanje govori o milion i dvjesto hiljada radnika koliko je normalno da BiH živi i radi kao normalna srednje razvijena evropska zemlja. Ali na vlasti imamo nesposobne vodje od kojih običan svijet bježi.

Kako smo ubijeni od idiota, kreditom

Zaduženje kod medjunarodnih banaka koje imaju Slovenija, Hrvatska i Srbija govore o mnogo većem zaduženju od onog kojeg ima BiH. Mnogo lakše je naći zajednički imenitelj i vidjeti koliko je ko uspješan ili ne. Samim tim dobije se odgovor šta bi bilo sa BiH da se kojim slučajem zaduži onoliko koliko su zadužene sve ostale zemlje u okruženju.  Kroz informacije koje su prikupljene iz medija i preko interneta može se doći do zaključka šta je uradjeno sa kreditima i šta je krajnji cilj zaduženja. Takodje nebitna je nesposobnost političara jer su političari u regionu isto tako nesposobni kao oni drugi treći ili četvrti. 

           Dakle, Slovenija je svoje kredite potrošila u privredu i nova radna mjesta. Jer im za saobraćajnice kredit nije bio potreban iz nekoliko razloga. Najosnovniji je taj što je zemlja mala i nije problem periodično iz akumulacije iz godine u godinu radtiti etapu po etapu.

Repubika Hrvatska je trebala brze autoceste i potrošila kredite u tu bazu. Naime, zemlja koja se primarno bavi turizmom naravno da joj treba kvalitetna ponuda i dobar imidž. To su dobili i žive od toga.

Najjednostavnije je pojasniti Srbiju. Ona je svoje kredite trošila u svako nešto po malo ni u šta konkretno. Tako da se njihov status bez kredita može pojasniti po onom što je u suštini najbitnije a to je plata radnika. Danas je prosječna plata nešto veća od 400 eura. Da nije kredita i zaduženja plate bi bile oko 300 eura. Dakle, krediti nisu obezbijedili normalan život u Srbiji i jedva da stižu do egzistencijalnog minimuma.

U nastavku teksta ćemo pokušati poredati argumenta na ovu našu tvrdnju. A mnogo njih nemamo mjesta spomenuti jer ih je za ovu činjenicu mnogo više od onog što je ovdje napisano.

Ukratko sve je to u pet deka jer Slovenija bez kredita bi imala upola manje radnih mjesta nego sada. Hrvatska ne bi imala mrežu autoputeva kakve ima danas samim tim niti zaradu koju postiže kroz turizam.  

Slovenija ima relativno razvijenu ekonomiju, a njen dohodak po glavi stanovnika je najviši među svim slavenskim zemljama. Slovenija je 2007. bila prva "nova" članica EU koja je uvela euro kao svoju valutu, zamjenjujući dotadašnji slovenski tolar.  Već 2009. slovenski bruto domaći proizvod po glavi stanovnika opao je 8%, što je najveći pad unutar Evropske unije poslije baltičkih zemalja. Gotovo dvije trećine stanovništva zaposleno je u tercijarnom (uslužnom) sektoru, a preko jedne trećine u industriji i građevinarstvu. Prednost Slovenije leži u njenoj dobro obrazovanoj radnoj snazi, razvijenoj infrastrukturi i njenom položaju na raskrsnici vrlo važnih trgovačkih i transportnih puteva. Nivo direktnih stranih investicija (FDI) po glavi stanovnika u Sloveniji jedan je od najnižih među članicama EU, a produktivnost radne snage i konkurentnost slovenske ekonomije još uvijek su daleko ispod prosjeka EU. Porezi su relativno visoki, a tržište rada je, po mišljenjima ekonomista, dosta nefleksibilno, dok kompanije gube svoja tržišta na uštrb kineskih, indijskih i drugih kompanija. Velika otvorenost slovenskog tržišta čini njenu ekonomiju vrlo osjetljivom na ekonomske uvjete kod njenih glavnih trgovačkih partnera što može promjeniti na njenu konkurentnost u pogledu cijena na međunarodnom planu. Osnovne grane industrije u Sloveniji su proizvodnja motornih vozila, elektronske i elektroničke opreme, mašina, lijekova i goriva. Sve više dolazi do izražaja starenje radne snage što predstavlja izražen problem slovenske ekonomije.

Broj stanovnika po posljednjim zvaničnim podacima iznosi 1.964.036 (stanje: 31. mart 2002), a procjenjuje se da je na dan 1. januara 2014. godine u Sloveniji živjelo 2.061.085, od kojih su 89% Slovenci, 3% – Hrvati, 2% – Srbi, i 1,63% – Bošnjaci (od čega se 1,1% izjasnilo kao Bošnjaci, a 0,53% kao Muslimani u nacionalnom smislu). U ustavu Slovenije posebno su naglašene manjine Mađara i Italijana.

Agencija za statistiku Slovenije je saopćila da su uslovi na tržištu rada u drugom tromjesečju 2019. godine. Broj zaposlenih (991.000) i broj nezaposlenih (43.000). Stopa nezaposlenosti u Sloveniji 2016. je iznosila 8,1 posto, nakon čega je zabilježen konstantan pad svih prethodnih godina.

Po podacima državne statističke kancelarije, krajem prošle godine u Sloveniji je bilo 885.700 radno aktivnih osoba, među kojima i 87.700 stranaca, što znači da je gotovo svaki deseti zaposleni – stranac. Najviše ih iz Bosne i Hercegovine (42.000), a zatim iz Srbije (oko 11.000). Slede radnici iz Hrvatske, ali je razlika u tome što Hrvatima za zapošljavanje u Sloveniji više ne trebaju radne dozvole s obzirom na članstvo Hrvatske u Evropskoj uniji. Oko 7.100 zaposlenih u Sloveniji je s Kosova, a oko 6.000 iz Makedonije. Najviše je zaposleno u građevinarstvu.

Autoceste u Hrvatskoj  

Gradnja autocesta je započela je ranih 1970-ih radnjom dionica Zagreb - Karlovac , Vrhnika - Postojna. U periodu od 1970. do 1979. godine izgrađeno je 62,9. U narednoj deceniji izgrađeno je 235,5. Iako je tzv Jadranska orijentacija predviđala je povezivanje sjevera i juga Hrvatske, aktivnosti su svedene na tzv Transjugoslovenski put . 

Prostornim planom Socijalističke Republike Hrvatske iz 1988. stvari se počinju pomalo mijenjati u korist povezivanja svih dijelova Hrvatske i povezivanja s europskim prometnim putovima. Tako su u razdoblju od 1990. do 2000. godine izgrađene ili dovršene mnoge dionice: tzv snježni dio prema Rijeci (Oštrovica - Delnice - Kupjak), dionice prema Krapini, dijelovima Istarskog Y , Masleničkom mostu i tunelu Sveti Rok.  Na kraju 2010. radovi su usporeni, tako da je produžena veza krajnjeg juga, odnosno autoceste A1 prema Dubrovniku. Unatoč tome, danas su svi veći hrvatski centri povezani mrežom modernih autocesta s prometnom mrežom na tom području. 

Oznaka	Neformalno ime	Zaliha	Dužina (km)
	Autoput Dalmatina	Zagreb ( Lučko ) - Bosiljevo (A6) - Žuta Lokva (A7) - Split - Ploče (A10) - Dubrovnik	480.15
	Zagorska magistrala	Zagreb ( Jankomir ) - Macelj	60,00
	Posavska magistrala	Bregana - Zagreb - Okučani - Sredanci (A5) - Lipovac	306.40
	Varaždinska magistrala	Zagreb ( Ivanja Reka ) - Sveta Helena ( D10 ) - Goričan	96,90
	magistrala Slavonika	Branjin Vrh - Osijek - Sredanci (A3) - Svilaj	58,70
	magistrala Goranka	Bosiljevo (A6) - Rijeka ( Orehovica )	81.25
	magistrala Primorka	Rupa - Rijeka - Žuta Lokva (A1)	28,00
	Istarski Y.	Kanfanar (A9) - Rijeka ( Matulji )	64,20
	Istarski Y.	Kaštel - Kanfanar (A8) - Pula	76,80
	Autoput Neretva	Nova Sela - Ploče (A1)	8.50
	Autoput Sisak	Zagreb ( Jakuševec ) - Sisak	32,70
		Ukupna dužina autocesta / polu-autocesta:	1.306.50

BIVŠE JUGOSLOVENSKE REPUBLIKE DUŽNE 135 MILIJARDI EVRA

 ekonomskevesti.com

FOTO: RAS / RAS SRBIJA

Spoljni dug republika

Istine radi, mora se reći, da je kupovna moć dolara, koje je pozajmljivao Tito, bila 1982. godine, kad smo bankrotirali prvi put, za 2,67 puta veća od kupovne moći današnjeg dolara, a prema kalkulatoru Hrvatskog numizmatičkog portala Kunalipa.

Ali da krenemo od Triglava prema Đevđeliji.. Bruto spoljni dug Republike Slovenije 30. juna 2019. godine je iznosio 43,588 milijarde evra, a prema podacima Banke Slovenije.

Hrvatska narodna banka je korigivala podatke o bruto spoljnom dugu Republike Hrvatske i podigla ga sa stanjem 30. juna 2019. godine na 44,564 milijarde evra.

Bruto spoljni dug Republike Srbije na isti datum je iznosio 27,817 milijardi evra, govore dokumenti Narodne banke Srbije.

Narodna banka Severne Makedonije je takođe primenila najnovije međunarodne standarde i nešto smanjila bruto spoljni dug Makedonije na 7,843 milijarde evra.

Narodna banka Crne Gore je objavila da je bruto spoljni dug te države poslednjeg dana 2018. godine iznosio 7,678 milijardi evra.

Jedina država koja svoj dug nije prikazala u evrima je Bosna i Hercegovina. Bruto spoljni dug BiH 31.3.2019. godine iznosio je 8.280.468.000 konvertibilnih maraka. To je otprilike 4.243.000.000 evra.

Današnji dužnički saldo država nastalih na teritoriji bivse SFRJ je otprilike 135,733 milijardi evra ili, po sadašnjem kursu računato, oko 148,2 milijarde dolara.

Opravdanje: Kupovna moć ovih 148,2 milijarde evra ravna je kupovnoj moći 55,9 milijardi onih dolara iz 1982. godine.

Koliko su u lopovluku zaglibili Slobodan i Mirjana 14 milijardi funti pa još četiri milijarde dolara

Deplasirano je reći za bivšeg predsjednika Srbije da je bio partizan. Kako on tako i njegova žena. Da je bio bilo šta drugo u ideološkom smislu ne bi mogao uraditi ono što je uradio. Dakle, dva ideologa nesumnjivo inteligentne osobe su svoju inteligenciju znanje i sposobnosti uz veliki podršku društva i političke partije iskoristili da bi napravili lopovluk stoljeća. Cijela priča je zapakovana u nacionalizam, a ni to u osnovi nije poticalo od njih dvoje nego su imali satelite koji i danas funkcionišu kao politički otpadi društva, a produkt su ovog politički vrlo utjecajnog bračnog para.

Postoji činjenica koja ostaje misterija jer su oboje otišli sa ovog svijeta, da li su smisleno koristili poziciju da bi profitirali ili su se bavili poltikom pa je lopovluk došao kao hobi.

Oni to nazivaju "pljacka stoleca" - sistematsko pranje procenjenih 14 milijardi funti od strane g. Milosevica i njegovog bliskog kruga tokom 13 godina na vlasti. Jugoslovenske vlasti smatraju da su ova nezakonita sredstva pomogla da se finansiraju paravojne snage koje su odgovorne za neke od najgorih dela etnickog ciscenja u ratovima koji su doveli do raspada bivse Jugoslavije. Oni kazu da je ostatak ukradenog novca otisao na bogacenje g. Milosevica i njegovih prijatelja, koji su navodno sakrili svoje bogatstvo na racunima u bankama u Svajcarskoj i Kipru, i kompanijama koje osnivaju sirom sveta. Jedan od prvih tajkuna Miloseviceve ere koji ce se suociti sa krivicnom istragom je Bogoljub Karic, 48-godisnji Srbin koji se uzdigao nepoznanice na svom rodnom Kosovu, gde je bio mali biznsmen i kafanski muzicar, i postao jedan od najbogatijih ljudi u Jugoslaviji.
G. Karic je takodje bio i ministar u kabinetu g. Milosevica tokom 78-dnevne NATO kampanje bombardovanja Jugoslavije 1999. godine.

Sredinom 1990-ih, g. Karic je kupio nekretnine i osnovao kompanije u Londonu i Irskoj.

Prema jugoslovenskim istraziteljima, jedna od dablinskih kompanija g.  Karica, Daki International, navodno se koristila kao kuca za pranje novca prebacivanog iz Jugoslavije preko njegove sopstvene Astra banke. Ovu banku je zatvorila jugoslovenska Narodna banka prosle godine posto je g. Karic odbio da plati 21 milion funti poreza propisanih kompanijama koje su profitirale od veza sa Milosevicevim rezimom. "Tokom godina na milione dolara je proslo kroz Astra banku u Beogradu do bancinog inostranog ogranka na Kipru, a zatim u njene inostrane kompanije na Kipru i u Irskoj", tvrdi  Mladjan Dinkic, guverner Narodne banke Jugoslavije. "Sigurno je samo da se taj novac nikad nije vratio u Jugoslaviju".

Uz Astra banku g. Karic i njegova tri brata poseduju i kompaniju mobilne telefonije Mobtel i televizijsku stanicu (BK Televizija). Takodje imaju kompanije i u Rusiji.

Prema poverljivoj krivicnoj istrazi koju vrsi Ministarstvo unutrasnjih poslova neki clanovi Milosevicevog  rezima su profitirali od medjunarodnih sankcija nametnutih Jugoslaviji 1992., orkestriranih slozenih piramidalnih shema i nezakonito profitirali od hiperinflacije, koja je bila rezultat nekontrolisanog stampanja novca pocetkom 1990-ih.

Neki prijatelji Miloseviceve ere su jos koristili i sheme prekomernog fakturisanja i provizija da prikupe na milijarde funti, koje su prokrijumcarili van zemlje u banke u Svajcarskoj, Kipru, Lihtenstajnu i Libanu.

"Shema prekomernog fakturisanja, koja je imala za rezultat razlicit privredni kriminal, nastala je iz potrebe da se kupe predmeti neophodni za svakodnevni zivot ljudi u Jugoslaviji, kao sto su lekovi, nafta, bolnicka oprema, benzin, hrana i odeca", pise u poverljivom memorandumu iz kancelarije beogradskog javnog tuzioca, upucenom vladi Svajcarske, kojim se trazi da se blokiraju racuni u svajcarskim bankama koji pripadaju clanovima najuzeg kruga g. Milosevica.

Ovo su dijelovi izvještaja koji je napisao Isabel Vincent dopisnik lista National Post

Idemo dalje

Politika je objavila u septembru 2014. tekst pod naslovom „Mira Marković iznela četiri milijarde dolara u Rusiju!“

Diplomata Dušan Bataković otkrio da mu je ruski ambasador, na pitanje zašto Markovićevu čuva vojska, odgovorio: „Da ste vi doneli četiri milijarde dolara, i vas bi čuvala“

BEOGRAD - Informacija da je Evropska komisija ukinula uredbu kojom je zamrznuta imovina članovima porodice Slobodana Miloševića nije dotakla udovicu bivšeg predsednika Jugoslavije, jer, kako kaže, imovinu u EU nikada nisu ni imali. Upravo ta tvrdnja podgrejala je priču da je porodica Milošević famozne kiparske milijarde, kojima se nikada do kraja nije ušlo u trag, prebacila  u Rusiju.O tome je nedavno govorio i diplomata Dušan Bataković, koji je otkrio da je Markovićeva u Rusiju unela čak četiri milijarde dolara. Zato, kako kaže, i ne treba da čudi što je već 11 godina u izbeglištvu u Moskvi, gde je zaštićena kao „beli medved“.Opustošena zemlja- Miloševićeva žena živi u zaštićenom objektu koji je neka vrsta „ruskog Karađorđeva“, gde je štiti ruska vojska. Pitao sam jednog ruskog ambasadora kako to da Miru Marković u Moskvi čuva vojska, da ona živi u jednom zaštićenom vekolikom objektu, ne baš kao Karađorđevo, ali povećem, van grada i da je čuva vojska. Sžaljivo me je pogledao i rekao mi: „E, dragi kolega, da ste vi doneli četiri milijarde dolara u Rusiju, i vas bi čuvala vojska“. Kad podvučete crtu, u pitanju je jedna velika  državna pljačka - ispričao je Bataković.

- Srbija je više pokradena nego što su pokradene najkorumpiranije zemlje u Africi. Ako izmerite količinu novca koja je izneta iz ove zemlje, iz ove bogate zemlje, videćete da je zapravo u pitanju organizovana pljačka - rekao je on u emisiji „Ćirilica“. Advokat Borivoje Borović ide korak dalje i tvrdi da je porodica Milošević u Rusiju u stvari iznela 14 milijardi dolara.- Prema tvrdnjama bivše vlasti, oni su, preko svojih kurira, izneli prvo na Kipar, pa u Rusiju, 14 milijardi dolara. Oni sad tamo, u Moskvi, žive u svojim feudima, a njihovi kuriri su danas ovde najbogatiji tajkuni - kaže Borović pitajući se zašto više niko ne insistira na izručenju Mire Marković i Marka Miloševića.Markovićeva tokom jučerašnjeg dana nije odgovarala na naše poruke, ali njen blizak saradnik Dragan Hadži Antić za Kurir kaže da nikakve milijarde nisu iznete u Rusiju.Hadži Antić: Budalaštine- To su budalaštine. Vi niste normalni. Znate li vi koliko je to uopšte četiri milijarde? Je l‘ vam tu informaciju dao onaj lopov Dinkić? - rekao je on.Podsetimo, Markovićeva je napustila Srbiju u februaru 2003. i otišla u Rusiji, gde je dobila status izbeglice. Kad je srpsko Ministarstvo pravde tražilo njenu ekstradiciju, zahtev je odbijen uz obrazloženje da tome ne podležu izbeglice iako je bila na Interpolovoj poternici.

Vučić protiv Tačija ili Tači protiv Vučića

Premijer Kosova Avdulah Hoti izjavio je da ponovo pokrenut dijalog sa Beogradom nije tehnički, već, kako je rekao, "dijalog o međusobnom priznanju. Ne postoji tehnički dijalog, već samo dijalog o konačnom sporazumu o međusobnom priznavanju i normalizaciji odnosa između dvije zemlje", napisao je Hoti.

Specijalna vijeća i Specijalno tužilaštvo Kosova su privremenog karaktera s konkretnim mandatom i nadležnošću u postupku za zločine protiv čovječnosti, ratne zločine i druga krivična djela prema zakonima Kosova, koja su započeta ili izvršena na Kosovu u periodu od 1. januara 1998. do 31. decembra 2000. godine od strane građana Kosova ili Savezne Republike Jugoslavije, odnosno protiv njih. - To su optužbe protiv mene i našeg zajedničkog rata sa SAD, NATO, Evropskom unijom i drugim prijateljskim zemljama, za oslobađanje naroda Kosova od fašističke diktature Slobodana Milošević i države Srbije. Danas vam uvjereno kažem da ovaj proces ne samo da neće ponovo pisati ovu historiju ispisanu krvlju i žrtvom čitavog naroda u borbi za slobodu, već nasuprot, od ovog procesa, koji god da je njegov tok i koliko god da on traje, slavna historija otpora, preživljavanja i trijumfa nad osvajačem, koji je želio da počisti albanski narod na Kosovu sa lica zemlje, potezima etničkog fašizma, jednom zauvijek postat će nedodirljiva. Tokom ova četiri dana, potrudio sam se da razjasnim i da dam informacije o mojoj ulozi, mojim odgovornostima tokom rata, dakle tokom perioda koji pokriva Specijalni sud. Sve ovo vrijeme bio sam u pratnji ambasadora Prospera u svojstvu advokata. Ukoliko oni to urade na profesionalan način i nepristrano i časno, oni lako mogu doći do zaključka da ja nisam učinio nikakvu vrstu zločina i navodna kršenja. Poručio je da je u svakom slučaju “njihova borba bila pravedna, jer je bila borba za slobodu”. Dodao je da je upravo zato Kosovo imalo podršku demokratskog svijeta, Sjedinjenih Američkih Država, Evropske unije i NATO-a. Kako je izjavio u videoporuci u subotu uvečer "ovo je nastavak, dug 21 godinu, optužbi, kleveta i izmišljotina protiv Oslobodilačke vojske Kosova i nastojanja naroda Kosova da se izbori za slobodu i državu".

U vrijeme potpisivanja Briselskog sporazuma 2013. godine Aleksandar Vučić je bio „dečko koji obećava“, a danas je „dečko koji ne izvršava“, izjavio je u intervjuu FoNetu predsjednik Upravnog odbora Foruma za etničke odnose Dušan Janjić i dodao da ... predsjednik Srbije „još nije otpisan kao Boris Tadić, ali je u sličnoj poziciji i ima još neko vrijeme“. Sumnje su počele, iako još nije odlučeno da je to „brod sa koga treba pobjeći“.  Stranci su oni koji su najviše investirali u Vučića“, poput njemačkih narodnjaka, Britanaca i Amerikanaca, već sada aktiviraju svoje mehanizme „stavljanja do znanja da mora stvari da mijenja ili će oni mijenjati njega“. Povodom nastavka dijaloga Beograda i Prištine, on je ipak primijetio pozitivnu promjenu u odnosu na prethodne susrete te vrste, jer ona sada uključuje „osnovne informacije“ sa sastanka, a isključuje „emocije i smatranja o pitanjima neke daleke budućnosti“. On procijenjuje da su „možda nešto u međuvremenu naučili od Richarda Grenella", a to je da pokušaju sa „win-win“ pozicijom, umjesto sa pričama „mora nešto da se izgubi, da bi onaj dobio i obrnuto“. Govoreći o temama koje su otvorene u Briselu, Janjić je konstatovao da one „ne mogu da se riješe ako nema političkog dogovora, ali da, prije svega, ne mogu da se riješe ako pregovarači nemaju viziju“. On obnavljanje dijaloga Beograda i Prištine vidi kao „drugi talas, a ne novi pik, prvog talasa“, mada „nije riječ o dva različita procesa, već o kontinuitetu“. Janjić ocjenjuje da će situacija biti jasnija poslije formiranja nove Vlade Srbije. Upitan da li će se stvari oko Kosova rješavati mimo Beograda ukoliko Srbija ne prihvati pravno obavezujući sporazum ili ne dopusti članstvo Kosova u UN-u, Janjić je odgovorio da će „pravno obavezujući sporazum, šta god to značilo, biti na kraju prihvaćen“. On smatra da će pravna obaveznost tog sporazuma značiti „mijenjanje unutrašnjih regulativa“.

Kako je poručio, „ako Srbija želi da napreduje, ne bi trebalo da radi ono što je Vučić radio od 2016. godine sa idejom razmjene teritorija, kojom je zapravo ohrabrio stav o priznanju“, a istovremeno „bodrio snagu argumenata Njemačke o modelu dvije Njemačke“.

„Moja briga je sada da se njemačka politička scena ne okrene protiv nas“, upozorio je Janjić, argumentujući to strahovanjem „da Vučićevi lobisti i dalje pričaju o podjelama“. Vlast u Srbiji trebalo bi da stavi do znanja „da je riječ o dugom procesu, ali da problemi mogu brzo da se rješavaju kroz priznanje realnosti Kosova, odustajanje od terminoligije tzv. država ili Priština“ i prihvatanje činjenice da je riječ o "Republici Kosovo". Kako je razjasnio, u nju ne šaljemo ambasadora, ali sa njom normalizujemo odnose u dva koraka, s tim što je drugi korak potpuno priznanje, koje bi trebalo ostaviti za budućnost, dok bi u međuvremenu skinuli sa vrata sve ostale međusobne probleme. Uprkos otkazivanju sastanka u Vašingtonu, Janjić tvrdi da je Amerika veoma prisutna, što se vidi i na osnovu susreta (specijalnog izaslanika EU za dijalog) Miroslava Lajčaka sa (specijalnim predstavnikom State Departmenta za Zapadni Balkan) Matthewom Palmerom uoči skupa u Briselu. On je podsjetio da su i Rusi prisutni i obaviješteni, jer je Lajčak posjetio i Moskvu, ali je visokom evropskom predstavniku za spoljnu politiku i glavnom pregovaraču EU zamjerio što se „svima udvaraju“.

GDJE JE ZLATO IZ JUGOSLAVIJE Ili koliko nam je zlata ukrao Kralj Aleksandar

 

Kratki odgovor mnogo!

Na današnji dan gram zlata vrijedi 50,89 eura. A kralj Aleksandar sa svojim jatacima iz stare Jugoslavije izvukao 129.460,61 tona zlata. U protuvrijednosti 658.825.442.900. Eura ili 13.176.500.885.800 KM. Da li znate pročitati cifru. Radi se o šestopedesetosam milijardi osamstodvadesetpet miliona četristočetrdesetdvije hiljade i devetsto eura. Možete li to uporediti sa današnjim dugom ovih država koje postoje na prostoru bivše Jugoslavije.  U nastavku je tekst koji će dati odgovore na pitanje od kuda mi ove cifre!

Da li vam je sada jasno zašto se raspala jugoslavija. Zašto je kralju bio zabranjen povratak i zašto se on nije previše brinuo da se vrati u Jugoslaviju. Da li vam je sada jasno da je kojim slučajem kralj želio sačuvati Jugoslaviju i ovaj novac uložio u naoružanje da bi okupatori mogli ući onako lako u Jugoslaviju.

Zašto je na početku rata britanski premijer podržavao mladog kralja Aleksandra i sve do 1943. smatrao četnike za saveznike u Jugoslaviji.

Zašto sve ovo spominjem dva su razloga jedan je tekst koji je u nastavku a našao sam ga u staroj štampi. A drugi razlog je što se problemi na Balkanu ne rješavaju na kratak rok i nikako nisu problemi koji ovdje imaju odgovor. Mnogo ali mnogo toga je upleteno na Balkanu.

A sve je to zbog novca zapravo zlata.

Краљица Марија са синовима Петром, Томиславом и Андрејем

У другој половини тридесетих година прошлог века кнез Павле је био дубоко свестан европске реалности, да се версајски систем распада и да је Немачка постала полуга која ствара нови поредак. То је значило да у тој констелацији односа Југославија мора пронаћи своје место.

Увиђајући опасност по земљу и пре почетка Другог светског рата, Савет земаљске одбране Југославије доноси одлуку да се златне резерве полако склањају из Београда. Прво је део златних резерви пребачен у Енглеску, у мају 1939. године. Транспорт је извршен разарачем „Београд”.

У Енглеску је стигло 980 сандука у којима се налазило 3.379 златних полуга. Народна банка Краљевине Југославије у Лондону је већ имала 225 златних полуга, па је та резерва увећана на 44.886,61 килограм. Према свим расположивим подацима до којих је дошао историчар Миодраг Јанковић, уочи пуча 27. марта 1941. године Краљевина Југославија је поседовала 84.574 килограма чистог злата.

После почетка Другог светског рата, када се очекивао напад на Енглеску, одлучено је да се злато хитно пребаци у САД. У Њујорк је из Енглеске транспортован 33.683,51 килограм злата. У енглеском трезору до краја рата је остало 11.203,10 килограма.

Средином 1940. године организована су још два транспорта: злато је повучено из Швајцарске и преко Атине упућено у Њујорк (344 сандука, односно 14.168,16 килограма чистог злата).

Непосредно пред бомбардовање Београда, Народна банка Краљевине Југославије је код Федералних резерви у САД имала 41.666 килограма злата.

Тих дана, тачније 18. марта 1941. године, Народна банка продала је 20.002 килограма злата за 11.225.000 долара а новац је депонован код Бразилске банке.

У трезорима у земљи остало је 10.703,41 килограма: у ужичком подземном трезору 9.611,30 и у Сарајеву 1.089,80 килограма. Ово злато доцније су отеле усташе.

Злато из ужичког трезора (204 сандука) пребачено је у Никшић и склоњено у пећину Требјесу. Ни ту није дуго остало, већ је сутрадан пребачено на аеродром Крапино поље због транспорта у иностранство. На никшићком аеродрому остало је 190 сандука државног злата.

У авионе је, због мале носивости и превеликог броја „побегуља”, укрцано свега 14 сандука, са 674 килограма злата. Пучистичка влада понела је осам сандука (385 кг) а генералитет шест (289 кг). У авиону генерала Боре Мирковића било је највише, три сандука са златом.

Злато које су донели у Енглеску пучисти су морали да депонују у Енглеској банци. Од тога су исплаћиване плате министрима и службеницима у њиховим владама у Лондону, као и месечне принадлежности краљици Марији, краљу Петру Другом и његовој браћи краљевићима Томиславу и Андреју до 1952. године.

То није било све. Пучистичке владе – генерала Симовића, Слободана Јовановића (две), Милоша Трифуновића, Божидара Пурића и Ивана Шубашића – имале су на располагању депозит Народне банке Краљевине Југославије у банци Федералних резерви у Њујорку у износу од 24.587.814,08 долара. На том рачуну после рата је остало неутрошено свега 662.757,13 долара. Они су, у емиграцији, потрошили скоро 20 милиона долара.

Од злата које је остало у Никшићу, 100 килограма је украдено у хаосу око бекства владе. Италијани су отели 176 сандука или 8.393,22 килограма. Немци су у манастиру Острог запленили четири сандука са 188,45 килограма. Четници су пронашли и узели један, а Озна пет сандука и пренела их у Београд.

После дугогодишњих истраживања Репарационе комисије после Другог светског рата утврђено је да је у власништву ФНРЈ остало 49.033 од предратних 84.574 килограма монетарног злата.
Шта се десило са 35.541 килограмом?

Пучисти су поарчили скоро 20 милиона долара. Влада САД је проценила да је конфискована имовина њених грађана у Југославији, која је објективно вредела између три и четири милиона, вредна 17 милиона долара.

Тако су „наши савезници” Американци из југословенског депозита од 41.666 килограма монетарног злата узели 15.649,22 килограма и наплатили оружје, униформе, храну, возила, авионе – све оно што су у виду помоћи за време рата испоручили Титовим партизанима и Михаиловићевим четницима. Краљ Петар Други је из Никшића одлетео само с личним пртљагом. Кнез Павле је, с породицом, 27. марта 1941. године у поноћ, такође само с личним пртљагом, укрцан у воз који га је одвезао у Грчку, где је предат Енглезима, који су га интернирали у Кенију.